Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku što je tekao pored kuće. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje.
Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljaka, na potok i počnu graditi vodenicu. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe strane reke. Tako je voda padajući okretala točak, i nije ga mogla odneti. Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka.
Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući, čudeći se šta će to biti, ali ne mogući da se dosete.


A evo šta se dogodilo.

Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak, drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac, a dvojica su tresli orahe, skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Kad je već torba bila puna, primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka, a za njim ih pobeže još nekoliko.

Čobani se radoznalo okupe oko torbe. Jedan reče:
– Sigurno smo prepunili, pa se presipaju.
Drugi se našali:
– Možda je zemljotres, pa ih izgoni iz torbe.
Treći predloži:
– Zavežite torbu, pa da vidimo šta će biti.


Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je, ali su se orasi u njoj premetali, tiskali, zveckali, te se pastiri, koji se često ni vukova ne plaše, uplašiše. Utom su se iz torbe čuli glasovi:


Pastiri, pastiri,
zašto vas je strah?
Pustite nas da vam
očistimo grah.

Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje, dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Ali što su se ni više izmicali, glasovi su postajali sve jači:


Pastiri, pastiri,
odrešite torbu.
Mi ćemo vam pomoći
da skuvate čorbu.

Onda najmlađe pastirče, koje je zavezalo torbu, reče hrabreći ostale:
– Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao, ja ću je i odrešiti. Ne mogu nam ništa, pa neka su u njima i sami đavoli.
Rekavši to, odreši torbu i prosu orahe na travu. A oni se stanu kotrljati i skakutati, pevajući glasno:


Pustite nas iz ljuske,
iz oklopa kleta,
i nama se po polju
i planini šeta.


Kad to ču najmlađe pastirče, reče drugovima:
– Moramo ih pustiti jadnike, pa ko su da su.

Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha.

Bili su, deco, jednom jedan muž Krokodil i njegova žena Krokodilka.
I oni su imali jednog sina – Krokodokodila. I taj Krokodokodil ništa nije hteo da sluša i bio je vrlo nevaljao.


I njegov otac Krokodil naljuti se jednog dana na Krokodokodila i odvede ga u šumu da ga pojedu neke druge životinje.
I on ga je tako vezao za jedno drvo i ostavio da ga pojedu.


I tako je, jednoga dana, mali Krokodokodil ostao sam u šumi kod tog jednog drveta.
I čekao je da ga neko pojede. Zato što nije bio dobar.

I, jednoga dana, dođe kod tog drveta, jedan miš i Krokodokodil kaže tom mišu:
– Pojedi me, pojedi me! Ja nisam bio dobar!
A miš se uplaši tog krokodokodilskog glasa i pobegne pod jedan list.
A Krokodokodil mu ponovo reče:
– Pojedi me, pojedi me!
A miš kaže ispod onog lista:
– Ne mogu da te pojedem.
– A zašto ne možeš da me pojedeš?
– Zato što ne mogu... jedan put sam u jednoj šupi jeo jednog krokodila, ali to nije bio pravi krokodil, pa sam se ubo na jednu žicu.
I miš ode.


A onda dođe u tu šumu, drugoga dana, jedna zmija. A mali Krokodokodil kaže zmiji:
– Pojedi me! Nisam bio dobar i sad me pojedi!
A zmija se uplaši tog krokodokodilskog glasa i pobegne čak na drvo.
A Krokodokodil joj ponovo kaže:
– Zmijo, pojedi me!
A zmija kaže sa grane:
– Neću da te pojedem!
I zmija ode.


I onda, trećeg dana, dođe kod tog drveta jedan mrav i popne se Krokodokodilu na jednu nogu. Jer je mislio da je to zemlja. A Krokodokodil kaže:
– Mrave, pojedi me! Nisam bio dobar i sada neko treba da me pojede.
A mrav kaže:
– Gladan sam i hoću da te pojedem, samo mi kaži – gde si?
A Krokodokodil kaže:
– Tu sam, ispod tebe.Ti stojiš na mojoj nozi.
A mrav kaže:
– Dobro, onda ću te pojesti od noge.
A Krokodokodil kaže:
– Hvala ti, pojedi me celog. Kad nisam bio dobar...
I tako je mrav jeo Krokodokodila ceo dan, a kada je bilo veče, Krokodokodil pita mrava:
– Mrave, jesi li me pojeo?
– Nisam, sad ću.
A kad je prošla noć i još jedan dan, Krokodokodil pita mrava:
– Mrave, jesi li me pojeo?
A mravu dosadno da jede tolikog Krokodokodila pa kaže:
– Jesam, pojeo sam te, sada možeš da ideš kući!
I Krokodokodil onda ode svojoj kući. I kaže da ga je mrav pojeo i da će sada stalno biti dobar.


I bio je dobar i više ga niko nije pojeo.


                                                                                                    Dušan Radović