Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku što je tekao pored kuće. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje.
Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljaka, na potok i počnu graditi vodenicu. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe strane reke. Tako je voda padajući okretala točak, i nije ga mogla odneti. Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka.
Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući, čudeći se šta će to biti, ali ne mogući da se dosete.


A evo šta se dogodilo.

Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi, Crnobradi i Riđobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili iza grma, a čim su otišli kući, Sedobradi reče:
– Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Mogli bismo na njoj brašno mleti.
Crnobradi patuljak pristade odmah, ali Riđobradi primeti:
– Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine, jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko, odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja.
Kako te noći nije bilo mesečine, patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu, udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila, pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan.
Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću, ograde je prućem, i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. Uveče, kad su bili gotovi, odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru.

Ali čim su deca otišla kući, patuljci, koji su virili iza žbuna, iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Kako su bili vrlo mali, mislili su da se sva trojica u njoj nastane.
Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice, stanu je tražiti po okolini. I zbilja je nađu među žbunjem, stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala, i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto, ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći, kao da su prikovani.
Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine, te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. I tako, kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu, samo časkom svrate kući, da bi zavarala trag, i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove.
Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Opazivši mesečinu, Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu, plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi, ali ga druga dvojica nagovore:
– Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica, treba da je prenesemo kraj kućice, pa da u njoj pečemo hleb.
Tako i Riđobradi pristade, te pođu u krađu. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu, deca ih ugledaše, pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, Crnobradi u grumen uglja.