Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući:

U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata,
hiljadu dukata.

Četiri šubare
vrede silne pare,
a čizme duboke
teške do tri oke.

Sva će čarna šuma
sići za njim s uma:
veverica lepa,
lija dugog repa.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa reče:

Pametnice, lijo,
daj mi svoju kćer,
ja sam najsnažnija
u planini zver:
ruka mi je buzdovan,
brdo su mi leđa;
u času ću smrviti
svakog ko je vređa.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori:

Sve je lepo,
sve je krasno,
al' si, medo,
stigô kasno:
kćerka mi se mala
prekjuče udala
za suseda svoga
lisca repatoga.

Još pre hiljadu i više godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje, a Izvorove kćeri, kapljice, gutale su im svaku reč. Kad su ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki metež, kapljice su skakale, prskale okolnu mahovinu, činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore:

Oj, dobri oče, pusti nas, pusti,
kroz čestar gusti,
do dolje zelene,
tamo nas čeka
velika reka
u nepoznati dalek kraj
da s nama krene.

Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas:

Ne ludujte, kćeri malene,
ne odlazite u svet od mene!
Isprečiće se pred vas brda,
krša i kamena cela krda,
neće vam lako dati puta.
Upoznaćete vrlo brzo
kako je zemlja tvrda
i ljuta.

Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući:

Pusti nas, oče,
i ptica pušta poletarce,
i gnevna oluja povetarce,
i guje stare
puštaju mlade
u čestare,
i medved pušta svoje meče
da strči u dolju
kud potok teče.
Blaži je od tebe i vuk sami,
pušta da vučići svet upoznaju.
Pusti nas, oče, svet nas mami!

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:

Moj dragi prijane,

ti ne znaš zanata!

Prstom nisi taknuo

mnoge donje grane.

Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:

Moj nevešti brale,

ne razumeš ti se

oko baštenskoga

ni posla ni bilja,

pa budi dadilja,

što ti je i otac

a i deda bio,

moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:

Da li staro lišće

treba, čika hraste,

malo da se strese?

Zbog njega ti, čiko,

novi list ne raste,

ne ukazuje se.

Pođite kroza šumu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću, i opet krenite desno, pa kad najzad udarite još jednom ulevo, u pravcu stare bukve, tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. Ona je mala, mala devojčica, vesela i prozračna kao vilin konjic. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Bube, pauci, komarci, svici, mravi i patuljci rado se s njom igraju. Kad pođe daleko u šumu, patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda.
Kad padne mrak, svici dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i pčele zuje, da je što pre uspavaju. Ako joj se voza, mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne, da bi mogli juriti kao strela. Ako zaželi da se ljulja, pauci načine začas ljuljaške, obese ih o kakvu grančicu, i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan.
Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku.
Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali, nikad nisu videli tako male devojčice. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale, a ptice letele kraj nje obalom.

Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku što je tekao pored kuće. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje.
Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljaka, na potok i počnu graditi vodenicu. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe strane reke. Tako je voda padajući okretala točak, i nije ga mogla odneti. Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka.
Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući, čudeći se šta će to biti, ali ne mogući da se dosete.


A evo šta se dogodilo.