Prvi deo  :

Drugi deo:

Daleko, daleko na kraju sveta
što Južni pol nosi ime.
Sneg se ne topi tokom leta
južna su leta, hladnija od zime.

Tamo u večnom snegu i ledu
živeo jedan pingvin mali.
Zimljiv, pa reče NIJE U REDU
DA MOME DOMU SUNCE FALI.

Sanjao noćima peščane plaže
predele tropske i nebo plavo,
za suncem tugujući znao da kaže
JEDNOG ĆU DANA OTIĆI TAMO.

POD ŠTITOM SNEŽNOBELIH OBLAKA
SUNCE SE NE MOŽE MENI PRIMAĆI,
NAPRAVIĆU MILION KORAKA
I TOPLO OSTRVO SEBI PRONAĆI.

To behu njegove najčešće reči
što cvokočući kroz zube zbori,
niko ne uspe da ga spreči
da svoje snove u javu pretvori.

Danima putujući linijom koja
deli sredinu Zemljine kore
uz mnogo muke i mnogo znoja
najzad u toplo uplovi more.

Pred očima bljesnu peščani raj
svega što duša poželeti može,
putovanju je najzad došao kraj
toplinu oseća duž meke kože.

Lezi i uživa u toplom Suncu
najčudniji pingvin na svetu,
iako ponekad u svome srcu
za Južnim polom oseti setu.

Tatjana Đulinac

Belina prekrila nasip kraj reke
krošnjama drveća krune darivala,
od nežnih pahulja loptice meke
u zimskim noćima deca snivala.

Uz tiho svitanje belina bljesnu,
škripe koraci po prvom snegu,
dečija rukica od sreće pljesnu
sankama jureći ka prvom bregu.

Sve je čarobno, potpuno belo
drugim bojama nestao trag.
Bele se njive, belo je selo
severni vetar, beo i blag.

Snežna Kraljica zasuta injem
iz srca sipa pahulja splet,
zimska čarolija sa novim svitanjem
najviše raduje dečiji svet.

Mesec na nebu ljupko se smeška
dok tiho veče donosi san.
Na bezbroj mesta po jednog Sneška
deca napraviše za jedan dan.

                             Tatjana Đulinac