Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik žeqan jagnjećeg mesa. 

- Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. - Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!

- Gospodine vuče, - odgovori jagnje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?

- Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! - urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!

- Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, - odgovori jagnje.

- Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! - grmeo je dalje vuk.

- Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata! 

- Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! - uporno je vikao vuk. - Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! - pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo...

Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

          Laž  kao istinu nasilnik ima,-
          krivdom se služi, vara u svemu,
          slabije gazi, hrani se njima, 
          al  kraj će doći, jednom i njemu!

U mome dvorištu živi drvo. Njegova kapa je zelena i ogromna, a struk mu je uzan i rapav.
Na drvo slete senica. Ona je šarena i vesela i ima malo rumeno oko.
Naročito se ponosi zlatnim percima koja se kao dukat žute na njenim krilcima.
- Šta hoćeš? - upita drvo.
- Hoću da se nastanim u tvom hladu - reče senica pomirljivo.
- Ne može! - namrgodi se drvo.

Senica odlete.

Sutradan je padala kiša. Zatim je sinulo sunce. Posle su odnekud dopuzale gusenice.
One su halapljive. Drvo ne može da ih se oslobodi.
Jedu gusenice. Grickaju. Kvare kapu drveta.

- Upomoć! Senice, upomoć! - povika drvo.

Senica je dobra. Čula je drvo pa je doletela i odmah se dala na posao.
Kljuc! Kljuc! Sve je manje gusenica. Šarena senica je očistila zelenu kapu, posle je očistila kljunić i šarena perca.

Drvo je tada upita:
 - Što se ne nastaniš kod mene?

Senica se malo nećkala sećajući se kako je nekada bila odbijena. Ali je ipak svila gnezdo na drvetu.

Od toga dana žive složno u mome dvorištu drvo sa zelenom kapom i senica sa zlatnim percima.

Imala baba u šumi kuću i u kući petla i mačka. Kad je baba umrla, ostali su u kući samo mačak i petao. Oni su se lepo slagali i voleli kao braća.
Jednoga dana pođe mačak u šumu da traži štogod za ručak. Petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lisica, pa će te odneti.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!
Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Stade petao kukati:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!
Kad mačak iz šume ču petlovo dozivanje, on potrča u pravcu odakle je glas dolazio, pa sustiže lisicu i stade je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. A mačak odvede petla kući.

Drugog dana pošao je mačak opet u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lija da te odnese.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija, stade pod prozor i poče pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Petao opet poče kukati:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!

Kad to ču mačak iz šume, on opet potrča u pravcu odakle je glas dolazio, sustiže lisicu i poče je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. Mačak opet dovede petla kući.

Trećeg dana pođe opet mačak u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem. Može doći lisica da te odnese, a ja neću čuti, jer ću ići daleko.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim ode mačak. dođe lija pod prozor i stade pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Ali petao ne htede izaći. Tad se lija sakri iza kuće, pa opet zapeva:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Ne može petao da miruje, nego sve više naginje glavu kroz prozor da vidi gde to lija peva.

A lija njega za vrat cap-carap, pa pobeže u šumu.

Petao je opet dozivao mačka:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!

Mačak ga nije čuo.

                                                                                               Narodna priča