Lav, magarac i lisica pođu zajedno u lov. Dogovorili su se da na ravne časti podele sve što ulove.

Kada su dovoljno nalovili, lav reče magarcu da pametno razdeli dobitak.


Magarac podeli sve na tri dela, rekavši onda da prvo biraju lav i lisica, a da će on uzeti trećinu koja posle njih ostane.


- Zar je to pametna deoba? - reče ljutito lav.

- Sad ću ja tebe naučiti pameti! - Zatim tresnu magarca o zemlju i raspara mu utrobu.


- Deli ti sad - reče lav lisici.


Lisica natovari sve na jednu gomilu, a za sebe ostavi samo jednog zečića.


- He, he, premudra lisico! Ko te nauči da deliš tako pametno? - upita je lav.


- Magareća glupost - odgovori lija.

Lav je bio umoran. On leže u hlad da se odmori i zaspa. Prolazeći tuda, miš reši da pretrči preko lava. Međutim, lav se probudi i ščepa miša.


- Je li, malecki ? Zar se ti, kod tolike širine, usuđuješ da preko mojih leđa praviš put? Šta ćemo sada, govori? - viknu lav.


- Moćni lave - odgovori miš umiljato. - Mnogo sam pogrešio, priznajem. Molim te da mi oprostiš. Nikada više neću to da učinim, ovo je prvi i poslednji put. Uostalom pomisli: kakva bi to slava bila za lava da ubije miša?


Lav se nasmeja i pusti miša zdravog i čitavog. Posle nekoliko dana, lav se nesrećno uhvati u jaku mrežu koju su postavili lovci. Nije mogao da se izvuče, pa je rikao od jada i srdžbe.


To je čuo miš. Odmah je dotrčao. Kada je ugledao svog dobrotvora u mreži, nije gubio vreme. Počeo je da grize užad i malo po malo načinio dovoljno veliki otvor kroz koji se lav izvukao i tako izbavio.


- Kakve se čudne stvari događaju na ovom svetu! - reče lav. - Ko bi ikad pomislio da i miš može da spase lava od smrti!

Ovnu dosadi da živi pod neprekidnom pažnjom pastira. Jednog dana ugrabi priliku, udalji se od stada i ode u planinu.
Tu sretne jednog odraslog jelena, koji se iznenadi što vidi ovna samog u šumi.

Jelen zapita ovna šta radi tu i kuda je krenuo. Ovan iskreno ispriča šta je naumio.
Reče da mu je dosta pastira, jer pastir je mučitelj: striže i muze ovce, pa ih čak i prodaje ili kolje i jede.
Jelen se na tu priču osmehnu:

- Bezazleno stvorenje - reče on ovnu - poslušaj šta ću ti ja reći, a govoriću ti iz čistog prijateljstva, za tvoje dobro.
Koliko god pastiri prodavali i klali ovce, ipak će ovaca biti više na svetu, nego kad počnu vukovi da ih kolju.
Vidiš li moje rogove? Veći su i jači od tvojih! Ipak, da me brze noge ne spasu od vukova, rogovi mi ne bi pomogli.
Ovce bez čuvara i pastira, to je kao da ih nema. Ukratko, tebe prijatelju, ako se ne vratiš stadu, čeka pogibija.
Čim te prvi vuk stigne, uvidećeš da sam ti govorio istinu.

Ovan se razmisli, zatim zahvali jelenu i vrati se svojem stadu.

Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik žeqan jagnjećeg mesa. 

- Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. - Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!

- Gospodine vuče, - odgovori jagnje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?

- Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! - urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!

- Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, - odgovori jagnje.

- Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! - grmeo je dalje vuk.

- Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata! 

- Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! - uporno je vikao vuk. - Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! - pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo...

Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

          Laž  kao istinu nasilnik ima,-
          krivdom se služi, vara u svemu,
          slabije gazi, hrani se njima, 
          al  kraj će doći, jednom i njemu!

Imala baba u šumi kuću i u kući petla i mačka. Kad je baba umrla, ostali su u kući samo mačak i petao. Oni su se lepo slagali i voleli kao braća.
Jednoga dana pođe mačak u šumu da traži štogod za ručak. Petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lisica, pa će te odneti.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!
Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Stade petao kukati:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!
Kad mačak iz šume ču petlovo dozivanje, on potrča u pravcu odakle je glas dolazio, pa sustiže lisicu i stade je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. A mačak odvede petla kući.

Drugog dana pošao je mačak opet u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lija da te odnese.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija, stade pod prozor i poče pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Petao opet poče kukati:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!

Kad to ču mačak iz šume, on opet potrča u pravcu odakle je glas dolazio, sustiže lisicu i poče je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. Mačak opet dovede petla kući.

Trećeg dana pođe opet mačak u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem. Može doći lisica da te odnese, a ja neću čuti, jer ću ići daleko.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim ode mačak. dođe lija pod prozor i stade pevati:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Ali petao ne htede izaći. Tad se lija sakri iza kuće, pa opet zapeva:
       Petliću, petliću,
       crveni fesiću,
       zeleni repiću,
       donela ti teta
       pšenice belice,
       hodi pojedi!

Ne može petao da miruje, nego sve više naginje glavu kroz prozor da vidi gde to lija peva.

A lija njega za vrat cap-carap, pa pobeže u šumu.

Petao je opet dozivao mačka:
       Maco, braco,
       lija mene davi,
       hodi me izbavi!

Mačak ga nije čuo.

                                                                                               Narodna priča