Živeo je u planini neki stari patuljak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilja u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećavaju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.

Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat.
Najednom, u crnim granama četinara vide patuljak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iz sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patuljak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve i prhnu negde nad borje.

Patuljak tad uzdahnu i prošaputa tužno:
"Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnelo.

Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.

Onda pođe dalje niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U daljini se čula voda gde klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patuljak ču neke neobične zvuke, koji se javljaju samo jednom u sto godina, u času kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav ljudski vek onoga ko je se napije.

Bilo jednom jedno čobanče koje se sa svojih mudrih odgovora na svako pitanje nadaleko pročulo.
To se pročuje do kralja te zemlje, te on, da bi se u to uverio, naredi da dečak dođe.
Kad se čobanče pojavilo, on mu reče:
"Ako odgovoriš na tri pitanja što ti ih postavim, smatraću te svojim rođenim detetom i živećeš sa mnom u kraljevskom zamku."


Dečak upita:
"Kako glase ta tri pitanja?"


Kralj reče:
"Prvo je: koliko ima kapi vode u moru?".


"Gospodaru", odgovori čobanče, "naredite da se sve reke na zemlji zajaze tako da nijedna kapljica ne uteče u more pre nego što je ja ne izbrojim, pa ću vam reći koliko kapi ima u moru."


Kralj nastavi:
"Drugo pitanje glasi: koliko zvezda ima na nebeskom svodu?"


"Dajte mi veliki tabak belog papira", reče čobanče pa na papiru načini toliko grdno sitnih tačkica da su se jedva mogle i videti a kamoli prebrojati, no bi onome ko bi pokušao brojiti oči ispale. Potom će čobanče:
"Na nebu ima toliko zvezdica koliko je na ovom papiru tačkica: ostaje samo da ih prebrojite."


Kako, međutim, to niko nije bio kadar da učini, to onda kralj prozbori:
"Treće pitanje glasi: koliki je sekund večnosti?"


Nato će čobanče:
"U Istočnoj Pomeraniji nalazi se dijamantsko brdo, koje se u visinu, širinu i u dubinu proteže na po sat hoda.
Svake stote godine na njega doleće jedna ptičica i o njega oštri svoj mali kljun.
A kad čitavo brdo, bruseći ga, sravni sa zemljom, protekne prvi sekund večnosti."


Tad kralj reče:
"Kao pravi mudrac, ti si rešio sva tri pitanja. Ubuduće ćeš sa mnom živeti u kraljevskom zamku, a ja ću te smatrati svojim rođenim detetom."


                                                                                                               Braća Grim

Jednog predvečerja pre nego što će se sakriti za breg, Sunce reče:
- Danas mnogo proputovah i izmorih se. Već je vreme da legnem. Spava mi se. Laku noć!

Čula ga roda u vrbovom gnezdu, pa reče svojim malima:
- Sunce odlazi na spavanje. I žabe se skrivaju u barama. I nama je, deco, vreme da legnemo. Laku noć!

Na livadi je kosio kosac. Kad je čuo poslednje rodine reči, ostavio je kosu, iskopao rupu u svežem senu i rekao:
- Livado, danas sam mnogo kosio i umorio se. Sunce zađe. Rode se sabraše po gnezdima. Već je vreme da i ja legnem. Laku noć!

Na kraju livade grickao je travu zec. Kad je video da je kosac legao u seno, naćulio je uši i rekao:
- Lepo sam se najeo mlade deteline. Eno, kosac ne kosi. Sunce zađe. Rode se sakupiše u gnezdima. Vreme je da i ja legnem. Laku noć!

Kad je to čula jarebica, brzo je pod svoja krila sakupila jarebiće i rekla:
- Eno, naš sused zec ode na spavanje. Sunce zađe. Kosac više ne kosi. Rode se prikupiše u gnezdima. Vreme je i nama da legnemo. Laku noć!

Ostao je samo laki vetrić da njiše još nepokošenu travu na livadi i da svim zaspalim stanovnicima polja šapuće snene priče. A mesečina, kao kakva dobra majka, pokri celo polje svojim srebrnim pokrivačem.

                                                                                     Vidoe Podgorec