Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući:

U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata,
hiljadu dukata.

Četiri šubare
vrede silne pare,
a čizme duboke
teške do tri oke.

Sva će čarna šuma
sići za njim s uma:
veverica lepa,
lija dugog repa.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa reče:

Pametnice, lijo,
daj mi svoju kćer,
ja sam najsnažnija
u planini zver:
ruka mi je buzdovan,
brdo su mi leđa;
u času ću smrviti
svakog ko je vređa.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori:

Sve je lepo,
sve je krasno,
al' si, medo,
stigô kasno:
kćerka mi se mala
prekjuče udala
za suseda svoga
lisca repatoga.

Još pre hiljadu i više godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje, a Izvorove kćeri, kapljice, gutale su im svaku reč. Kad su ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki metež, kapljice su skakale, prskale okolnu mahovinu, činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore:

Oj, dobri oče, pusti nas, pusti,
kroz čestar gusti,
do dolje zelene,
tamo nas čeka
velika reka
u nepoznati dalek kraj
da s nama krene.

Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas:

Ne ludujte, kćeri malene,
ne odlazite u svet od mene!
Isprečiće se pred vas brda,
krša i kamena cela krda,
neće vam lako dati puta.
Upoznaćete vrlo brzo
kako je zemlja tvrda
i ljuta.

Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući:

Pusti nas, oče,
i ptica pušta poletarce,
i gnevna oluja povetarce,
i guje stare
puštaju mlade
u čestare,
i medved pušta svoje meče
da strči u dolju
kud potok teče.
Blaži je od tebe i vuk sami,
pušta da vučići svet upoznaju.
Pusti nas, oče, svet nas mami!

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:

Moj dragi prijane,

ti ne znaš zanata!

Prstom nisi taknuo

mnoge donje grane.

Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:

Moj nevešti brale,

ne razumeš ti se

oko baštenskoga

ni posla ni bilja,

pa budi dadilja,

što ti je i otac

a i deda bio,

moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:

Da li staro lišće

treba, čika hraste,

malo da se strese?

Zbog njega ti, čiko,

novi list ne raste,

ne ukazuje se.