Mama mi kaže: šašavo moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?


U njoj dečaci, kažem, postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?


Ja mami kažem: kad već postoje,
nek tu i stoje - šta se može!


Mama mi kaže: pusti priče,
- zbijeni tako na šta liče?


Ja rukom mahnem
i uzdahnem.


Svi oni liče, svi mnogo liče
na nešto lepo kao iz priče.


Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje!


Postoje, kažem, kao na javi
dečaci smeđi, crni i plavi.


Šta da se radi, mama veli.


Ja kažem: ništa, već da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.


Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš - vredi!

           Miroslav Antić

Svako svoju zvezdu nosi
U osmehu i u kosi.


Svako svoju zvezdu ima
U očima, u snovima.


Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.


Nek zvezde na zemlju slete
Da ih bere svako dete,


Kad u plave snove ode
Da ih bere ko jagode.


Svako svoju zvezdu čeka,
Da sleti ko tajna neka,


Na dlanove, u pregršti,
Da plamte, da svetle prsti;


Među pesme, među priče,
Zvezde što na decu liče.


Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.


Nek se sve na svetu plavi
Od ljubavi, od ljubavi…



                                        Velimir Milošević

Evo najmanje pesme!
Manja je od zrna maka.
U njoj je jedan osmeh
i pismo od jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
-šta da ti pričam dalje.
Ako ne znaš ko ga šalje
- šta te se tiče dalje.

Miroslav Antić