Sve je belo, sve je belo:
grad i selo, polje, gaj,
celog dana, veče celo
svud se blista beli sjaj.
Bela breza, bela staza
bela zvezda, beli cvet,
bela brada deda-Mraza,
svud pahulja beli let.
Sve je belo, sve je belo:
bela reka, beli breg,
celog dana, veče celo
tiho sipa prvi sneg.
Zima, zima – e, pa šta je,
ako j’ zima, nije lav!
Zima, zima – pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!
Hajd napolje momak ko je,
tamo veje krupan sneg,
vi’š en’ onde navej’o je
čitav bedem, čitav breg.
A šta može zima meni,
šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
eto to je, to je sve!
Jovan Jovanović Zmaj
Godina će nova, a senice Senke
i gugutke Sive, golubice Belke,
ostale bez jelke.
Imaju u šumi i jele i smreke,
ali bez ukrasa, bez svećice neke,
bez srebra i zlata i bez igračaka
kojim jelke kite deci mama, baka.
I noć utom pade. Kad eto ti čuda,
šumom divne jelke zasijaše svuda.
Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata,
pravih su ih zvezda okitila jata.
A na vrhu svake stoji srp meseca,
kao na jelkama što imaju deca.
Čarobnjak je valjda to u šumi bio
i za ptice mesec jasni umnožio.
Iz neba vedroga domamio nežno
srebrnasto inje i pahulje snežne.
Povešao ptičje igračkice razne:
šišarke, žirove, pužje kuće prazne.
I ja sam vam bila sa senicom Senkom,
i gugutkom Sivom, golubicom Belkom,
pod njihovom jelkom.
Desanka Maksimović
