Svako ima neku tajnu:
šu šu šu ... 
neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu, neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu.
Neko šapne: samo tebi... kao drugu: 
šu šu šu ... 
Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.
Al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?
I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.
Hodi bliže:  
šu šu šu ... 
Sutra rano...  
šu šu šu ... 
Baš onamo...  
šu šu šu ... 
Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
šu šu šu ... 


Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.

Miroslav Antić

Mama mi kaže: šašavo moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?


U njoj dečaci, kažem, postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?


Ja mami kažem: kad već postoje,
nek tu i stoje - šta se može!


Mama mi kaže: pusti priče,
- zbijeni tako na šta liče?


Ja rukom mahnem
i uzdahnem.


Svi oni liče, svi mnogo liče
na nešto lepo kao iz priče.


Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje!


Postoje, kažem, kao na javi
dečaci smeđi, crni i plavi.


Šta da se radi, mama veli.


Ja kažem: ništa, već da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.


Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš - vredi!

           Miroslav Antić

Svako svoju zvezdu nosi
U osmehu i u kosi.


Svako svoju zvezdu ima
U očima, u snovima.


Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.


Nek zvezde na zemlju slete
Da ih bere svako dete,


Kad u plave snove ode
Da ih bere ko jagode.


Svako svoju zvezdu čeka,
Da sleti ko tajna neka,


Na dlanove, u pregršti,
Da plamte, da svetle prsti;


Među pesme, među priče,
Zvezde što na decu liče.


Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.


Nek se sve na svetu plavi
Od ljubavi, od ljubavi…



                                        Velimir Milošević

Evo najmanje pesme!
Manja je od zrna maka.
U njoj je jedan osmeh
i pismo od jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
-šta da ti pričam dalje.
Ako ne znaš ko ga šalje
- šta te se tiče dalje.

Miroslav Antić

Kroz šumicu vodi putić,
tu je jedan mali vrtić.

Od lišća je i od cveća
i od trave i drveća.

Tamo zeca vodi mama,
veverica ide sama.

Tu su srne, medvedići,
pa ježevi i pužići.

Doveli su čak i vrapca,
onda jednog malog žapca.

Teta Lija sve ih čuva,
tata meca ručak kuva.

Svakog dana slušam graju,
pa se pitam: Šta igraju?

Koje priče oni znaju?
Da li znaju da crtaju?

Ako sve to dobro znate,
molimo vas, ispričajte!

Jovan Jovanović Zmaj