Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime.
Na nožicama je imala cipelice od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdicama, a na glavi nosila ledenu kapu koja se prelivala u bezbroj boja kad Sunčev zrak na nju padne.

Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan sa pahuljicama, vozila se po jezeru na jednoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo.

Sletale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi maloj kraljici zime mogle služiti umesto čamčića.

Često je Snežana mislila zašto li je crna ptičica tužna, zašto uvek obara glavu, pa je jednom upita:

-         Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?

-         Mala kraljice, odveć sam sad uzbuđena i ne mogu ti reću šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.

Celoga dana Snežana je bila nemirna, jedva čekajući da padne noć. Kad se smrklo otušla je na obalu jezera gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime.

-         Sve je oko mene belo: i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice, samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga.

Čuvši to, Snežana radosno reče:

-         Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću, ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.

Posle ovoga, kraljica je otišla do ledene kule među stenjem, gde je živela Srebrna zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je zapovediti, ali Srebrna zvezda je bila vrlo stara pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:

-         Dobra Srebrna zvezdo, ti koja si još mojoj majci odeću tkala, pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i pokri njima zauvek njeno crno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg moga prestola.

Tako je molila Snežana, a crna ptica je uzdrhtalo čekala nasred jezera. Kad bi oko ponoći, san savlada pticu, ona položi glavu na krilo, i ostade tako nepomična. A istoga časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.

Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu. Drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

                                                                                                                                  Desanka Maksimović