Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik žeqan jagnjećeg mesa. 

- Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. - Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!

- Gospodine vuče, - odgovori jagnje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?

- Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! - urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!

- Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, - odgovori jagnje.

- Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! - grmeo je dalje vuk.

- Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata! 

- Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! - uporno je vikao vuk. - Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! - pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo...

Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

          Laž  kao istinu nasilnik ima,-
          krivdom se služi, vara u svemu,
          slabije gazi, hrani se njima, 
          al  kraj će doći, jednom i njemu!