Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak, drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac, a dvojica su tresli orahe, skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Kad je već torba bila puna, primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka, a za njim ih pobeže još nekoliko.

Čobani se radoznalo okupe oko torbe. Jedan reče:
– Sigurno smo prepunili, pa se presipaju.
Drugi se našali:
– Možda je zemljotres, pa ih izgoni iz torbe.
Treći predloži:
– Zavežite torbu, pa da vidimo šta će biti.


Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je, ali su se orasi u njoj premetali, tiskali, zveckali, te se pastiri, koji se često ni vukova ne plaše, uplašiše. Utom su se iz torbe čuli glasovi:


Pastiri, pastiri,
zašto vas je strah?
Pustite nas da vam
očistimo grah.

Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje, dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Ali što su se ni više izmicali, glasovi su postajali sve jači:


Pastiri, pastiri,
odrešite torbu.
Mi ćemo vam pomoći
da skuvate čorbu.

Onda najmlađe pastirče, koje je zavezalo torbu, reče hrabreći ostale:
– Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao, ja ću je i odrešiti. Ne mogu nam ništa, pa neka su u njima i sami đavoli.
Rekavši to, odreši torbu i prosu orahe na travu. A oni se stanu kotrljati i skakutati, pevajući glasno:


Pustite nas iz ljuske,
iz oklopa kleta,
i nama se po polju
i planini šeta.


Kad to ču najmlađe pastirče, reče drugovima:
– Moramo ih pustiti jadnike, pa ko su da su.

Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha.

Ostali su samo ćutali, bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Ali malo pastirče, ne pitajući ih više, uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom, a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac, ogrnut zelenom dolamicom, i pope se pastiru na rame. Kad su drugi videli kako se nevina, smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Prvo su se poigrali po travi, ispreskakali se i isprevrtali preko glave, pa se setili i svoga obećanja. Posedali su brzo oko šačice graha, očistili je, stavili u lonac da se kuva. Videći da se vatra utišala, sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja, i vrati se svaki sa po dve iverčice. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. Svršivši posao, mališani su nastavili igru, veselo podvriskujući. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore.

Tada ih pastirče, želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha, upita:
– Recite mi, oraščići-palčići, gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima?

Mališani se i sad pesmom odazvaše, jer su jedino tako umeli da govore:


Pod zemljom smo lutali
već vekova pet,
pre nego što opet smo
ugledali svet.


Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno, pa je dalje pitalo:
– Recite mi, oraščići-palčići, kako ste utonuli u zemlju?

Opet je hor mališana sa grane odgovorio:


Zemljotres je proguto
naš maleni grad,
naša sela i šume
i naš cvetni sad.

– A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče.

Kroz stablo smo oraha
staze prokopali,
i do ploda doprli
jer smo tako mali.

Otpevavši poslednji stih, oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska, odmarširaju veselo u planinu. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu, samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek, ako bude u nuždi, zove.

A ono je tako i činilo. Kad mu se zagube ovce, vikne samo: "Gde ste, oraščići-palčići?"

A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. Kad mu treba da naloži vatru, njih se samo seti, a oni, svaki sa iverkom ispod pazuha, dotrče i nalože. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice, oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im, da ne plaču.

Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu.

                                                                                                        Desanka Maksimović