Mama mi kaže: šašavo moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?


U njoj dečaci, kažem, postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?


Ja mami kažem: kad već postoje,
nek tu i stoje - šta se može!


Mama mi kaže: pusti priče,
- zbijeni tako na šta liče?


Ja rukom mahnem
i uzdahnem.


Svi oni liče, svi mnogo liče
na nešto lepo kao iz priče.


Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje!


Postoje, kažem, kao na javi
dečaci smeđi, crni i plavi.


Šta da se radi, mama veli.


Ja kažem: ništa, već da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.


Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš - vredi!

           Miroslav Antić