Daleko, daleko na kraju sveta
što Južni pol nosi ime.
Sneg se ne topi tokom leta
južna su leta, hladnija od zime.

Tamo u večnom snegu i ledu
živeo jedan pingvin mali.
Zimljiv, pa reče NIJE U REDU
DA MOME DOMU SUNCE FALI.

Sanjao noćima peščane plaže
predele tropske i nebo plavo,
za suncem tugujući znao da kaže
JEDNOG ĆU DANA OTIĆI TAMO.

POD ŠTITOM SNEŽNOBELIH OBLAKA
SUNCE SE NE MOŽE MENI PRIMAĆI,
NAPRAVIĆU MILION KORAKA
I TOPLO OSTRVO SEBI PRONAĆI.

To behu njegove najčešće reči
što cvokočući kroz zube zbori,
niko ne uspe da ga spreči
da svoje snove u javu pretvori.

Danima putujući linijom koja
deli sredinu Zemljine kore
uz mnogo muke i mnogo znoja
najzad u toplo uplovi more.

Pred očima bljesnu peščani raj
svega što duša poželeti može,
putovanju je najzad došao kraj
toplinu oseća duž meke kože.

Lezi i uživa u toplom Suncu
najčudniji pingvin na svetu,
iako ponekad u svome srcu
za Južnim polom oseti setu.

Tatjana Đulinac