Vetar dadilja

Vetar dadilja

3.9 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 Rating 3.90 (5 Votes)

 

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu: 

Moj dragi prijane,

ti ne znaš zanata!

Prstom nisi taknuo

mnoge donje grane.

Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:

Moj nevešti brale,

ne razumeš ti se

oko baštenskoga

ni posla ni bilja,

pa budi dadilja,

što ti je i otac

a i deda bio,

moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:

Da li staro lišće

treba, čika hraste,

malo da se strese?

Zbog njega ti, čiko,

novi list ne raste,

ne ukazuje se.

 

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:

Kako li bi bilo,

teto, kad bi granje

slomljeno i suvo

malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:

Malome bukvaku

odneli su baku,

odneli su deku –

ne dam svoga zeku.

Malome šljiviku

odneli su čiku

u goru daleku –

ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje.
U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:

Da li imaš dece,

da ti decu niham,

da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:

Imam tri sinčića,

treba da se gaje:

ostali su siroti,

bez bake i naje.

Treba da se ljuškaju,

treba u zaranke

da im pevaš blage

šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:  

Ukraj vode, kraj potoka,

hoda roda beloboka,

beloboka, rujna kljuna.

Puče negde puška puna.

Nema više ukraj vode

beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,

poljuškaj mi dete,

nemam jadna kad,

ovčicama moram

izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:

Ljuška, ljuška, ljuška,

daleko u gori

strašni medved njuška:

ne dam dece ja

za prolećna dana

obasjana dva.

 

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:

Ljulja, ljulja, ljulja,

daleko u gori

kurjak se šulja:

ne dam dece ja

za sunce, ni zvezde,

ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:

Nija, nija, nija,

daleko kroz goru

prikrada se lija:

ne dam dece ja

ni za letnja dva

lepa večera.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora, poviče ispod hrastovog debla: 

Ko hoće da bude

najviši u gaju

prvi mora spaziti

sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto

da lista i buja

mora na stan primiti

drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

                                                                                                                                                                                                   

                                                                                                                                                                                       Desanka Maksimović

 

 

 

Najnovija dešavanja

Copyright © 123juhu 2011-2015.
Sva prava zadržana.